Najfinija umetnička dela izranjaju iz naše sposobnosti da budemo nesrećni.
Postoje različite teorije o tome zašto nam je tako potrebno da budemo nesrećni.
Pretpostavljam da bi me mnogi demantovali i izneli mišljenje da nam je potrebno upravo suprotno- da budemo srećni.
Međutim, šta bi i taj pojam sreće, čijem proživljavanju navodno težimo, značio da ne poznajemo njegovu suprotnost? Verujem da vam je poznata priča da ne možemo prepoznati sreću ukoliko nikada nismo bili nesrećni.
Moj profesor stalno iznosi primer sa plavušama:
Da sve devojke imaju plavu kosu, ne bi postojao termin "plavuše". Jer reč "plavuše" predstavlja termin koji smo smislili da bismo razlikovali devojke svetle kose od devojaka sa drugačijom bojom kose, od "crnki", "brineta".
Da je sve što osećamo sreća, da li bismo o sreći i razmišljali?
Iz nekog razloga, važno je da postoji stanje u kojem smo NEsrećni. Sve mi se više čini da onda kada i ne doživimo neki razlog kao dovoljan da budemo nesrećni, mi ga izmislimo. Jednostavan primer- uporedimo nešto što imamo sa nečim što bismo mogli da imamo i odjednom nam se ono što imamo (materijalne ili nematerijalne prirode) učini sasvim malo.
Problem je u vratu.
Omogućava nam da stalno gledamo na gore.
Gledajući stalno nagore shvatamo da će retko šta ikad biti dovoljno dovoljno.
Ako naše sada nije dovoljno, a sutra, iako je dovoljnije od sadašnjeg dovoljno, ipak ne bude dovoljno za nas, svaki naredni dan će biti pokušaj da nađemo nešto što je dovoljnije te će na kraju uvek sa nama putovati ono nešto malo, sasvim nedefinisano nama (ili definisano permeabilnim ili elastičnim granicama koje dalje mogu da se šire) to nešto što nam fali da budemo sasvim srećni.
I kažemo stalno-
"Kad ovo završim....Ma još samo da ovo izguram.... Kada dođem do te tačke... Kada ovo ispunim.... "
Koji je recept za to da učinimo ovo što imamo danas dovoljnim? Da kažemo sebi da usporimo, da ne plivamo u nezadovoljstvu, ironiji, razočarenju i da počenemo da mislimo o tome kako da ono što imamo cenimo? Da li je stvarno potrebno da se desi neka strahota da bismo shvatili šta nam je u životu važno, šta nam je neophodno, dovoljno a šta je samo dodatak dovoljnosti? Kolika je mera dovoljnosti koja nas može učiniti "srećnima", šta god to za nas značilo?
Ja sam budući psihoterapeut, verujem, ali put ka toj rekonstrukciji osmišljavanja života meni nije sasvim poznat. Takve odgovore ni ne možemo imati spremne.
